Pre više od 40.000 godina, Evropom lutaju poslednji neandertalci. U potrazi za hranom i toplim skloništem, povlače se ka jugu, istovremeno dok prvi ljudi, homo sapiensi, pristižu na kontinent iz Afrike. Danas to znamo na osnovu uporedne analize sa više od 40 evropskih arheoloških nalazišta. Klima u Evropi tog doba se menja i bez obzira na to šta je ključni uzrok njihovog nestanka, neandertalci nepovratno izumiru. Mada su snažnije građe, brži u trku i lovu, prekriveni sa više krzna, neandertalci nemaju onu sposobnost adaptacije, odnosno prilagođavanja raznovrsnim klimatskim i ekološkim uslovima, koja će ljude u narednim milenijumima učiniti gospodarima planete. Pre oko 150 godina, engleski prirodnjak Čarls Darvin uočava da je adaptacija presudan faktor u borbi za opstanak, odnosno evoluciji vrsta. Dok otac moderne teorije evolucije u svojoj bašti u engleskom gradiću Daunu razmišlja o prilagođavanju, širom Zapadne Evrope počinje industrijska revolucija.
Pokretana energijom dobijenom iz uglja, industrija Zapada menja svet. Međutim, cena napretka stiže na naplatu početkom XXI veka, kad počinju da se osećaju posledice globalnog zagrevanja nastalog zbog ogromne količine ugljendioksida (CO2) koja je, prilikom spaljivanja fosilnih goriva, ispuštena u atmosferu Zemlje. Prema podacima Svetske meteorološke organizacije (WMO), očekuje se da će se srednja globalna temperatura, koja trenutno iznosi oko 14,6 stepeni Celzijusa, što je oko pola stepena više nego u drugoj polovini XX veka, do kraja ovog veka povećati za još dva stepena. A to će, i globalno i lokalno, promeniti život koji poznajemo. Smatra se da čovek može da se prilagodi bilo kakvim uslovima sve dok srednja globalna temperatura ne dostigne 35 stepeni, kad sve postaje izgubljeno, tako da prostor za prilagođavanje nije mali, ali je očigledno da su određeni koraci neophodni
Još u Četvrtom izveštaju Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC) iz 2007. (ove godine je objavljen novi, peti izveštaj), u odeljku II, o uticaju, adaptaciji i ranjivosti, koji potpisuju Klajn i saradnici, data je preporuka da se međunarodne ustanove, a pre svega regioni i države, moraju adaptirati na klimatske promena bez obzira na uspeh mitigacije, tj. pokušaja da se smanji emisija CO2. Čak i da se emisija CO2 sasvim zaustavi, stanje u atmosferi je takvo da će čovečanstvo, a posebno njegovi nerazvijeni delovi, trpeti posledice ako se ne prilagode novim klimatskim okolnostima. Ovo upozorenje isprva nije shvaćeno ozbiljno ni u razvijenom delu sveta, ali kako je postalo sve izvesnije da će vrlo teško doći do političkog dogovora i zajedničke akcije smanjenja CO2, ideja adaptacije je dobila na značaju. Poslednjih godina, adaptacija kao pojam ulazi u modu. Osim priče, u Evropi se preduzima i nekoliko konkretnih koraka i to u dva pravca – ulaže se u strateško planiranje uzbunjivanja i odgovora na vanredne situacije, kao i u prostorno planiranje. Poslednji globalni korak ove vrste je osnivanje Zelenog fonda od 100 milijardi dolara za pomoć nerazvijenom delu svetu u adaptaciji na klimatske promene.
Kapacitet prilagođavanja
Šta se događa sa Srbijom? Kad je reč o adaptaciji na klimatske promene, obično se status neke države posmatra kroz dva parametra. Jedna je ranjivost na klimatske promene i tu Srbija uopšte nije dobro prošla (pogledati prethodne nastavke ovog serijala). Drugi parametar se naziva adaptivni kapacitet, što predstavlja sposobnost da se jedna zajednica prilagodi izazovima. Iz godine u godinu Republika Srbija trpi ogromne ekonomske, ali i ljudske gubitke zbog učestalijih i intenzivnijih nepogoda – poplava, suša, požara, ledenih talasa i ekstremno vrelih dana. Ipak, adaptacija u Srbiji, ni kao pojam ni kao sveobuhvatna borba za preživljavanje budućih generacija, još nije ušla u modu.
Moguće je da će moda adaptacije u Srbiju tek stići, ali za tu priliku Srbija nema šta da obuče. Nigde u javnim dokumentima i izveštajima nadležnog Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine nije data celovita procena adaptivnog kapaciteta, ranjivosti i troškova. U dokumentu “Indikatori životne sredine”, koji je Agencija zajedno sa tadašnjim ministarstvom spremila 2007. sa idejom da u jednoj publikaciji pobroji barem svu terminologiju, pojam adaptacija nije čak ni naveden. Znatno su svežiji godišnji izveštaji Agencije za zaštitu životne sredine. Oni prepoznaju sve nepovoljnije klimatske prilike, na koje Republički hidrometeorološki zavod upozorava iz sezone u sezonu, ali ništa više od toga.
Zato takozvana “Nacionalna komunikacija Republike Srbije”, sveobuhvatni pregledni dokument o klimatskim promenama koji je kao jedna od 192 potpisnice Okvirne konvencije o klimatskim promenama UN (UNFCC) Srbija bila dužna da usvoji a što se desilo tek 2010. godine, baca više svetla na ovu temu. U četvrtom poglavlju, posvećenom ranjivosti i mogućim merama adaptacije, date su četiri tabele koje se odnose na pošumljenost, poljoprivredu, biodiverzitet i zdravlje, ali iz njih se ne može saznati mnogo. Uz svaku potencijalnu meru stoje uvek dve iste prepreke: “nedovoljni fondovi” i “nedostatak svesti”
“Trenutni adaptivni kapacitet Srbije na klimatske promene prilično je skroman”, zaključuje se u publikaciji “Procena ranjivosti na klimatske promene” iz 2012. godine. Publikacija je jedan od retkih pregleda stanja u ovoj oblasti u Srbiji, koji stiže iz nevladinog sektora kao zajedničko izdanje Svetskog fonda za zaštitu prirode i Centra za unapređenje životne sredine. “Elite, politička i ekonomska, čini se da i dalje ne prepoznaju ozbiljnost situacije i stepen ranjivosti čitavog društva u nestabilnoj klimatskoj situaciji”, smatraju autori ovog izdanja. Nažalost, nadležni vrlo retko pokazuju da adaptacija predstavlja prioritet. Još ne postoji strateški plan kako se adaptirati na klimatske promene, niti su prostorni planovi usaglašeni sa izazovima globalnog zagrevanja. Sektori poput poljoprivrede ili građevinarstva, mada direktno pogođeni, nažalost, nisu prepoznali potrebu za prilagođavanjem.
Ranjivost
No, u pogledu adaptacije Srbija nije jednostavan slučaj. Uprkos manjku i fondova i svesti o potrebi da se gradovi, infrastruktura i poljoprivredna proizvodnja prilagode klimi, zahvaljujući tome što se Srbija približava Evropskoj uniji, učinjeni su neki pozitivni pomaci. Unapređeni su kapaciteti Republičkog hidrometeorološkog zavoda, koji danas predstavlja značajan izvor pravovremenih informacija i redovno pruža vremensku prognozu (Meteoalarm), hidrološku prognozu (Hidroalarm), indeks opasnosti od pojave šumskih požara (FWI), prognozu UV indeksa i najavu toplih, odnosno hladnih talasa. Posebno je značajno što je unutar Ministarstva unutrašnjih poslova osnovan Centar za vanredne situacije i to je, samo po sebi, u uslovima velikih nepogoda prethodnih godina znatno smanjilo ionako prevelike štete.
Nacionalna strategija u oblasti životne sredine iz 2011. predviđa da će više od 10,6 milijardi dolara iznositi samo troškovi prilagođavanja domaće regulative evropskim normama u oblasti životne sredine. Sveobuhvatni troškovi adaptacije verovatno će biti još veći. No, štete i troškovi koji nastaju zbog neprilagođenosti na nove vremenske prilike koštaju mnogo više. Prema podacima Svetske banke, samo trenutni troškovi zbog vremenskih prilika u Srbiji godišnje iznose između 150 i 480 miliona evra.
Najstrašnije svedočanstvo ove vrste su majske poplave iz 2014. godine koje su koštale više od 1,5 milijardi evra. Za zaštitu od poplava u Srbiji izgrađeni su nasipi dužine od gotovo 3500 km, regulisana su korita brojnih vodotokova, a u odbrani od poplava se koristi 39 akumulacija i retenzija. No, da stanje nije zadovoljavajuće, pokazivali su i brojni slučajevi pre majskih događaja iz Obrenovca i drugih naselja – poplave iz 1999, poplave u Jaši Tomiću 2005. i poplavni talas iz 2006. godine. Uprkos tim slučajevima, ništa nije preduzeto i veliki deo teritorije je ostao nezaštićen i ugrožen poplavama.
Veliki izazov za Srbiju predstavljaju i šumski požari – tokom prethodne decenije, požari samo u državnim šumama načinili su štetu od 363 miliona evra. Suše svakog leta odnose milijarde u poljoprivredi i, sudeći po klimatskim modelima, u drugoj polovini veka predstavljaće najveći problem. Prema izveštajima Agencije za zaštitu životne sredine, samo, na primer, tokom leta 2012. bila su 62 dana sa temperaturama višim od proseka, a letnje temperature su dramatično porasle. Klima se menja i već nanosi ozbiljne gubitke. Zato ovde nije reč samo o tome da je Srbija nemoderna jer ne misli na adaptaciju. Neandertalci su, sasvim nalik tome, nezainteresovano posmatrali homo sapiense kako traže sklonište na tvrdom tlu, visoko iznad vode.